Mozaik

Intervju – Kneginja Jelisaveta Karađorđević

Ispravljanje velike nepravde 2

foto: željko sinobad za artis centar

Ispravljanje velike nepravde

"Mislim da je Kraljevski kompleks na Dedinju prostor koji apsolutno treba da bude otvoren i za publiku i za istraživače, onako kako se to uveliko radi sa sličnim vladarskim rezidencijama u Evropi"

Nekako baš između osamdesetogodišnjice 27. marta, kada je regent Pavle Karađorđević proglašen narodnim izdajnikom i zato sa porodicom izgnan iz zemlje, i 15. aprila, kada je rođen 1893. godine, Službeni glasnik je objavio drugo dopunjeno izdanje knjige Knez Pavle Karađorđević, jedna zakasnela biografija Nila Balfura i Sali Makej, u prevodu Đurice Krstića. Već njeno prvo izdanje na engleskom jeziku iz 1980. godine otkrilo je detalje o knezu Pavlu koji se ne uklapaju u uvreženu sliku po kojoj je on sa Hitlerom pregovarao o Trojnom paktu, po kojoj je bio uzurpator kraljevskog trona svom sinovcu Petru Drugom ili renesansni princ koga je više zanimala umetnost od politike.

Ispravljanje velike nepravde 3

Bio je to povod da razgovaramo, istina mejlom, sa kneginjom Jelisavetom Karađorđević, ćerkom kneza Pavla, koja o sebi kaže da je Beograđanka kojoj je stalo do istine.

"VREME": U prvoj rečenici uvodne reči knjige Knez Pavle Karađorđević, ističete da vam je 27. mart, pre 80 godina, promenio život. Vi ste tada bili dete i verovatno niste bili svesni istorijske promene koja se dešavala oko vas. Pa ipak, koje slike o tom danu nalazite u svom sećanju?

JELISAVETA KARAĐORĐEVIĆ: Odrasli ljudi često žive u zabludi da mala deca ne primećuju kada se nešto neobično, drugačije, stresno događa. Iako sam imala samo pet godina u vreme martovskog puča 1941, i svakako nisam znala šta on znači u istorijskom smislu, odlično

pamtim slike iz te noći. Uplašenu majku, unezverenu braću, uplakanog kralja Petra Drugog koji želi da pođe s nama, poslugu koja ubrzano pakuje stvari, moju dadilju koja prvi put ćuti i ne odgovara na moja pitanja, mrak na železničkoj stanici u Topčideru, vojnike sa puškama, strah zašto se otac celog dana ne pojavljuje. To su slike koje se ne zaboravljaju.

Poznato je da još uvek čuvate kofer vaše majke i svoj tadašnji pasoš.

Svi mi smo izgnani, otišli smo u progon. Naravno da se sećam.

To je nešto što se ne zaboravlja. Zato kofer moje majke i svoj prvi pasoš i danas čuvam. Oni su za mene više od predmeta iz porodične kolekcije. Jedna vrsta sredstva da se u trenutku teleportujem u 27. mart 1941.

Podnaslov knjige o vašem ocu je "jedna zakasnela biografija". U kom smislu je zakasnela?

U smislu da se prvi put pojavila gotovo četrdeset godina nakon događaja koje opisuje, a to je period u kojem je mnogo neistinitih iskaza prihvaćeno kao neupitna istina. Period u kome je oblikovana jedna slika na osnovu koje su odrastale generacije iskreno uverene da je moj otac bio razmaženi knez koji je izdao svoju otadžbinu.

Zašto je put do istine bio toliko dug? Kakav je sad odnos javnosti i države prema knezu Pavlu?

Prvo izdanje knjige pojavilo se zahvaljujući velikom trudu mog bivšeg supruga Nila Balfura, koji je želeo pre svega da našem sinu Nikolasu, kome je knjiga posvećena, ispriča priču o njegovom dedi na objektivan, istinit način. Složili smo se da nijedno dete ne treba da odrasta sa teškim bremenom prošlosti svojih predaka, ma kakvo to breme bilo, i Nil je u saradnji sa Sali Makej započeo sveobuhvatno istraživanje koje je rezultiralo knjigom. I za mene je ta knjiga značila upoznavanje sa ljudima i događajima vezanim za mog oca, jer je moj otac sa mnom vrlo malo razgovarao na ovu temu. Bilo je to za njega vrlo bolno. Danas mogu da kažem da je upravo ova knjiga bila ključni pokretač mog napora da se ispravi velika nepravda. Naravno da proces sam po sebi nije bio nimalo jednostavan. Svim članovima porodice Karađorđević je bio zabranjen povratak u zemlju, tako da sam ja prva iz porodice došla u Jugoslaviju inkognito 1987. godine, svesna da sam persona non grata. Prema tadašnjim zakonima vlasti su mogle legitimno da me uhapse. Međutim, imala sam sreću. Možda su mislili da sam bezopasna, jer sam žensko. Lično mislim, a kada se uzmu u obzir sve prepreke, kao i činjenica da je moj otac proglašen izdajnikom, neprijateljem naroda, da je proces rehabilitacije tekao prilično brzo. Ono što je meni lično najvažnije jeste da je naš narod u dobroj meri promenio viđenje događaja iz marta 1941, ali i mog oca. Mislim da ni on sam ne bi verovao kako sve to izgleda danas.

Da li na zgradi Narodnog muzeja u Beogradu stoji tabla koja svedoči da je knez Pavle, moglo bi se reći, začetnik ove najveće muzejske institucije u Srbiji? Da li je u Beogradu neka ulica nazvana po njemu?

Moj otac je osnivač Muzeja kneza Pavla. Kako je Muzej kneza Pavla sa svojim zbirkama nakon Drugog svetskog rata inkorporiran u Narodni muzej, svakako bi bilo lepo da o tome postoji svedočanstvo u vidu odgovarajućeg obeležja u zgradi muzeja. Isto važi i za druge ličnosti koje su pomogle da Narodni muzej u Beogradu raspolaže brojnim dragocenim predmetima i umetničkim delima. Bilo bi zaista divno videti da Narodni muzej preduzme takvu inicijativu i napravi jedan zid sa plaketama svojih dobrotvora. Ne, u ovom trenutku ne postoji ulica sa imenom mog oca. Njegovo ime je pre rata nosio današnji Bulevar despota Stefana, a Ulica Džordža Vašingtona, koja preseca ovaj bulevar, ime moje majke. Često preko te raskrsnice idem peške na Bajlonijevu pijacu.

Jedna od karakteristika namesništva kneza Pavla bio je pokušaj da reši nacionalne probleme u zemlji. To se nije dopadalo protivnicima nadnacionalnog jugoslovenstva, posebno srpskim radikalima. Televizijska serija o kralju Aleksandru inicirala je mnoge nedoumice o stvaranju Jugoslavije, pa i pitanje da li bi bilo ratova devedesetih da Jugoslavija nije osnovana. Šta vi sad mislite o jugoslovenstvu?

Ispravljanje velike nepravde 4

fotografije: vuk nenezić za artis centar

Mislim da je jugoslovenstvo utemeljeno na plemenitoj ideji slovenske kulturne elite 19. veka, u vreme kad su slovenski narodi bili pod osmanskom i austrougraskom upravom. Međutim, kao i s većinom plemenitih ideja, i sa ovom se manipulisalo u političke svrhe, i nažalost zloupotrebljena je do neprepoznatljivosti. Moj otac je dosledno poštovao želju kralja Aleksandra da sprovede jugoslovensku politiku i očuva kraljevu ambicioznu, nesumnjivo prerano implementiranu ideju. Razlike i razmirice među konstitutivnim narodima pojavile su se kao nepremostiva barijera. Razvijena je velika netrpeljivost, pa i otvorena mržnja, što nikada ne može biti bez posledica kada je reč o multietničkoj i multikonfesionalnoj državi. Znamo kako se sve to završilo 1941, ali i 1990. Lično mislim da narodi Balkana, a zbog činjenice viševekovnog ropstva, nisu još uvek iživeli svoje nacionalne ambicije. U tom smislu ideja o zajedništvu unutar bilo kog novog, veštački konstruisanog identiteta je unapred osuđena na propast.

Zašto je, po vašem mišljenju, nakon oslobođenja nova komunistička vlast videla opasnost u kraljevskoj porodici, na koji način su Karađorđevići mogli da je ugroze?

Ne zaboravite da je tokom Drugog svetskog rata u ondašnjoj Jugoslaviji trajao i građanski rat, ali i revolucija koja će dovesti Tita i partizane na vlast. Dinastiju Karađorđević, odnosno njenu politiku, zastupala je u tom ratu Jugoslovenska kraljevska vojska u otadžbini. Ta vojska je izgubila u toj borbi, tačnije u toj uporednoj revoluciji. U svakom ratu pobednici pišu pravila, a u ovom slučaju su to jugoslovenski komunisti predvođeni Brozom. Niko u takvoj situaciji neće vratiti poraženu stranu na vlast. Pogotovu ako ima jasnu svest da ta poražena strana ima pristalice u narodu.

U nazivu vaše titule je Jugoslavija, država koje više nema. Molim vas za komentar.

Rođena sam u Jugoslaviji kao najmlađe dete kraljevskog doma Karađorđevića, a uobičajena praksa svih evropskih dinastija je da ta geografska odrednica stoji pored imena člana dinastije. Međutim, onog trenutka kada neka dinastija ili kraljevska porodica bude izgnana ili iz nekog drugog razloga izgubi vlast, njeni članovi koriste samo prezime. Tako da ja već od 27. marta 1941. nisam kneginja Jelisaveta od Jugoslavije, već samo kneginja Jelisaveta Karađorđević. Međutim, mediji na Zapadu vole da koketiraju sa svim tim titularnim dodacima, jer onda sve zvuči pompeznije. Ruku na srce, ja zaista nikada nisam mnogo polagala na titule. Za drage ljude i prijatelje ja sam samo Jelisaveta ili Elizabet, kako me zovu rođaci i poznanici u Americi i Britaniji. Moj rođak princ Čarls me jednostavno zove Liz.

Ispravljanje velike nepravde 5

foto: vuk nenezić za artis centar

U jednom intervjuu ste rekli da vam je Amerika, posle kraljevske monotonije, pružila dinamičan život. U kom smislu monotonije? Mi koji o životu na dvoru znamo samo iz televizijskih serija i filmova, imamo utisak da je divno biti princeza.

Većina ljudi zamišlja život kraljevskih i aristokratskih porodica onako kako to prikazuju filmovi i serije. Otmeni enterijeri, lepa odeća, nakit, luksuz… U stvarnosti je to život sa mnogo ograničenja, protokola, obaveza. Naš narod bi rekao: život u zlatnom kavezu. U stvarnosti je život svakog potomka neke ugledne loze, a pogotovo kraljevske, isplaniran do detalja još pre njegovog rođenja. Pogotovo kada su u pitanju ženska deca, za koju se doskora smatralo da treba da znaju da vezu, crtaju i sviraju neki instrument, te da im je jedini zadatak da se udaju i rađaju decu. Mislim da bi većina mladih žena pobegla glavom bez obzira od svakog princa kada bi sagledala šta se od njih kao princeza očekuje. Uostalom, i u moderno doba imamo primere žena koje nisu uspele da se uklope u te "zlatne kaveze". Pomenuću samo princezu Dajanu i suprugu princa Harija Megan. Upoznala sam ih obe, i odmah mi je bilo jasno da nikada neće pristati na kraljevsku "monotoniju".

Maja 1991. godine u vreme YU ratova, osnovali ste Fondaciju "Princeza Jelisaveta". Kako su tadašnja država i javnost reagovale na taj čin?

Izuzetno dobro. Imala sam zaista veliku podršku i u tadašnjoj Jugoslaviji i u Americi. Zahvaljujući toj činjenici Fondacija je vrlo uspešno sprovela niz humanitarnih akcija, ali i pomogla značajnom broju mladih ljudi da se školuju u inostranstvu.

"Imam veliku potrebu da pomognem ljudima u domovini mojih predaka koji trenutno mnogo pate i plaćaju fatalne greške svojih političkih lidera", rekli ste prilikom osnivanja Fondacije. Na koje fatalne greške političara ste mislili?

Može li biti fatalnije političke greške od izazivanja građanskog rata? Moj otac je stradao jer je na svaki način pokušao da izbegne rat. Ako ne da ga izbegne, a ono da prolongira njegov početak što god je to duže moguće. Političari koji odustaju od dijaloga, nisu spremni da saslušaju drugu stranu, da naprave kompromise, koji izazovu poginuće svojih sunarodnika i pripadnika drugih naroda… Ima li strašnije greške?

Godine 2012. ugasili ste Fondaciju. Šta se desilo?

Nije se desilo ništa posebno. Fondacija, koja je osnovana u SAD i imala sedište u Njujorku, radila je punih 25 godina i ispunila svoju inicijalnu svrhu da

pomaže u kriznim ratnim vremenima. Ja sam se u međuvremenu preselila u Srbiju i ta etapa je okončana. U međuvremenu su se pojavili neki novi projekti.

Naše državljanstvo ste dobili tek deset godina nakon što ste osnovali Fondaciju. Šta mislite, zašto ne odmah nakon osnivanja, šta se čekalo?

Nije to jednostavan proces. Kada ste proglašeni državnim neprijateljem, oduzmu vam se državljanstvo, imovina i sva prava, a onda se vratite u tu zemlju u kojoj se sve to dogodilo, ne možemo očekivati da se stvari promene preko noći. U mom slučaju je sve zajedno išlo dosta brzo i bez velikih prepreka. Šta je deset godina čekanja na državljanstvo posle gotovo pola veka izgnanstva? Mislim da je tadašnja vlast vrlo brzo shvatila da ih ja ne ugrožavam, a aktivnost Fondacije je dodatno pokazala da su moje namere iskrene. Odluka da se 2001. i potpuno preselim u Srbiju je zaokružila taj proces. I ja sam iskreno zahvalna što mi je uopšte pružena takva mogućnost.

Pre dve godine, izložba Tamare Ognjević u Istorijskom muzeju Srbije Kneginja JelisavetaDugo putovanje kući izazvala je veliko interesovanje javnosti i medija, ali i, pojednostavljeno rečeno, pretvorila nedokučivu princezu u nekog koga poznajemo. Kakav je vaš stav prema ekskluzivnosti koja je obavezan deo života svake kraljevske porodice?

Ideja Tamare Ognjević, direktorke Artis centra, da publiku uvede u inscenaciju životnog prostora žive istorijske ličnosti po sebi je revolucionarna kada je reč o muzeologiji. Meni se taj pristup jako dopao, a dopao se i publici. Srušena je ta barijera ekskluzivnosti, koja je nažalost više stvar nužde nego želje kada je reč o kraljevskim porodicama. Oni tako moraju da žive, ali ja ne moram. Srbija nije kraljevina i ja mogu da uživam onu slobodu koju u suprotnom sasvim sigurno ne bih imala. Imam privilegiju da se družim sa svojim sunarodnicima, a to je neprocenjivo.

Mislite li da bi Kraljevski kompleks na Dedinju trebalo pretvoriti u muzej pristupačan svima ili da on ipak treba da bude u posedu kraljevske porodice?

Mislim da je Kraljevski kompleks na Dedinju idealan prostor koji govori o istoriji kraljevske porodice, ali i istoriji Kraljevine u međuratnom periodu. Prostor koji apsolutno treba da bude otvoren i za publiku i za istraživače, onako kako se to uveliko radi sa sličnim vladarskim rezidencijama u Evropi.

Kako živi princeza u zemlji koja nije kraljevina?

Bavim se svojim malim vrtom, idem na pijacu, kuvam, crtam, sređujem porodičnu arhivu. Veoma volim da putujem po Srbiji i stalno nešto novo otkrivam u njoj i o njoj. Razočarana sam što ne vidimo koliko nam je zemlja lepa i što se svuda baca otpad. Pogotovo te užasne plastične kese. Stalno se zalažem da se na planu ekologije preduzme odgovarajuća strategija, i zaista stojim na raspolaganju za sve što bi po tom pitanju moglo da se uradi. Nemam ni najmanji problem da stavim rukavice i zajedno sa ljudima uzmem da čistim i uređujem našu životnu okolinu.

Jednom ste ispričali san koji ste godinama povremeno sanjalio planinama koje tražite. Da li ste ih našli?

Da! Prvi put kad sam pošla u Topolu. Taj valoviti šumadijski predeo obrubljen vrhovima planina u daljini, to su slike iz mog sna. To je ono mesto koje zaista osećam kao svoje. I na javi i u snu.

Iz istog broja

Cirkus

Nemoguće kao jedino moguće

Nebojša Broćić

Kultura sećanja

Klupa cara Vilhelma

Robert Čoban

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu